Pozicija tehničara je vrlo zahtevna, od nje zavisi igra čitavog tima. Zbog toga treneri pred početak sezone pažljivo biraju ko će biti dirigent, ko će vući konce igre na terenu.

Za vrhunske strane klubove nije čudno da ta uloga uglavnom biva poverena iskusnim stranim igračicama. U Srbiji to uglavnom nije slučaj.

Ipak, Crvena zvezda vredi u evropskim okvirima, pa je višegodišnji prvak naše zemlje imao privilegiju da bira. Izbor je pao na mađarsku reprezentativku Juliju Milović. Kako je uošte došlo do pregovora sa Zvezdom?

– Mađarska i Srbija su igrale jedna protiv druge u okviru Evrolige, u tom periodu sam i dobila ponudu, tokom leta. Imala sam malo vremena da donesem odluku. Bilo je mnogo stvari o kojima je trebalo razmišljati. Život u inostranstvu, odvojenost od porodice po prvi put, studiranje – rekla je na startu razgovora Julija, koja je potom nastavila:

– To su stvari koje sam želela da uradim u nekoliko narednih godina, ne odmah. Teško je bilo doneti ovakvu odluku u tako kratkom vremenskom intervalu. Posebno zbog toga što ja ne donosim polovične odluke, ne ostavljam nedovršen posao. Tek kad sam bila sto posto sigurna odlučila sam se na ovaj korak.

Mađarska odbojka nije na vrhunskom nivou, a Julija je očigledno prerasla sredinu u kojoj je igrača. I to sa 22 godine. Bilo je vreme da posle Vašaša napravi novi korak.

– Igrala sam u dobrom klubu u Mađarskoj pre dolaska u Crvenu zvezdu. Bili smo najbolji u zemlji, ali sam znala da ukoliko želim da napredujem, moram da idem dalje. To sam i učinila.

Sa Crvenom Zvezdom Julija Milović je po prvi put nastupala u Ligi šampiona. U šest mečeva protiv vepma jakih rivala, osvojen je samo jedan bod, ali je to bilo sasvim realno.

– Za svakog odbojkaša učešće u Ligi šampiona je maksimum koji može da dosegne. To je najviši nivo na svetu i zbog toga treba da zgrabite šansu i uživate u svakom tom momentu. Teško je bilo igrati protiv najboljih na svetu, ali ujedno tada izvlačite maksimum iz sebe i tima. Lično, mnogo sam naučila kroz te utakmice i sigurno sam bolji igrač sada nego pre Lige šampiona – zadovoljna je Milović.

Crvena zvezda je na dobrom putu da odbrani titulu. Ko su najveći rivali po Julijinom mišljenju?

– Svakako, ekipe koje su među prve četiri na tabeli. Kad se završi ligaški deo šampionata sve se briše, ponovo svi krećemo od nule u plej-ofu i to ne treba da zaboravimo.

Kako je raditi sa Ratkom Pavličevićem, stručnjakom koji je dugo godina u Crvenoj zvezdi?

– Treninzi su vrlo precizno isplanirani i vrlo su detaljni. Osećam da sam već mnogo napredovala. Na prvom smo mestu u šampionatu, igraćemo na finalnom turniru Kupa Srbije, bilo je nekoliko dobrih partija u Ligi šampiona. Stvari se odvijaju odlično za sada.

Gde planirate da nastavite svoju karijeru posle Crvene zvezde?

– Ko zna… Sada sam prilično zadovoljna što sam deo ovog tima, koji je prepun talentovanim igračicama, sa iskusnim trenerom.

Imate veoma interesantno prezime, Milović više liči na srpsko nego na mađarsko?

– Nema u tome ničeg specifičnog. Jednostavno, porodica mog dede je živela nekad na ovim prostorima, otud poreklo mog prezimena.

Počeli ste sa učenjem srpskog jezika. Da li je težak i kako komunicirate sa saigračicama i trenerom na treninzima?

– Posle mađarskog? Ne, nije teško! Učila sam nemački deset godina, pričam vrlo dobro engleski. Dakle, prilično sam vična učenju stranih jezika, a uopšte učenje nečeg novog je za mene uvek zadovoljstvo. Na treningu naravno komuniciramo na engleskom.

Potičete li iz sportske porodice? Otkud uopšte interesovanje za odbojku?

– Ne, samo moj brat se bavio sportom, igrao je rukomet. Roditelji i moji rođaci su iz drugih branši. Svi članovi moje porodice su vrlo obrazovani. Pokušaću da povežem moje studije sa igranjem odbojke, ali trenutno zaista nemam vremena ni energije za to tokom sezone.

A kako je uošte došlo do toga da Julija počne da se bavi odbojkom?

– To se desilo u osnovnoj školi. Mama i tata su želeli da se oprobam u sportu jer je zdrav, pomaže da se izgradite kao ličnost. Takođe, bolje je trošiti vreme posle škole na treninge, nego ispred televizora, na primer. Išla sam na treninge, sticala prijatelje i bilo je vrlo zabavno. To zadovoljstvo, ali i osećaj takmičarskog značaja održali su me na odbojkaškom pravcu – rekla je Julija, koja je potom još dodala:

– Odbojku igram jer je to za mene zabava. Ne učestvujem samo ja, već saigračice, publika i svakako moja porodica. Ali, sa druge strane, igranje odbojke znači takmičiti se. Poenta je da se takmičim zato što želim da pobedim. A to u mom novom timu mogu prilično dobro da radim…

Da li je istina da ste išli u muzičku školu?

– Ha ha, kako znate za to? Da, išla sam u muzičku školu, svirala sam flautu, ali sam odustala posle šst godina zbog odbojke. Nije bilo moguće obavljati obe aktivnosti u isto vreme.

Kakve utiske imate o Srbiji i Beogradu? Da li ste uopšte imali vremena da upoznate grad?

– Prelepo mi je ovde i uživam u svakom momentu u Beogradu. Trudim se da vidim što više stvari, da saznam što više o gradu, ovdašnjoj kulturi, da naučim nešto novo. Posetila sam mnogo zanimljivih mesta, poslednja u nizu je bila Botanička bašta.

Slušate li srpsku muziku? Kladim se da su vas saigračice “zarazile”.

– Cimerka mi je Nikolina Lukić, on je zadužena za to.

Da li ste videli Beograd noću, poznat je po klubovima i dobrom provodu?

– Nisam još izašla sa saigračicama iz kluba, nije bilo vremena za to. Nadam se da će mi pokazati Beograd noću posle neke velike pobede.

Julija voli koncerte i želi da u slobodno vreme uživa u dobroj muzici. Ali, još nije bilo prilike za tako nešto.

– Da, istina je da volim koncerte. U periodu kad bude nekoliko vezanih slobodnih dana posvetiću se tome. Nije bitno da li će to biti klasika, rok muzika ili džez. Obožavam sve vrste.

Šta vam najviše nedostaje iz Budimpešte i Mađarske?

– Nedostaje mi panorama grada, miris reke. Nedostaje mi šetnja centrom Budimpešte i trenutak kad ugledam knjižaru i uletim u nju da bih videla nešto novo i interesantno.

Julija Milović je u dosadašnjem toku sezone bila jedna od najboljih igračica Crvene zvezde. Proglašena je i za najbolju igračicu novembra mecesa. Kako sada stvari stoje, to joj neće biti jedino priznanje…